Pregrada.info - nezavisni pregradski portal

List

01.12.2008. 22:58:45 - Ivica Kovač Pica

Sopotljanci u povorci kola

Foto: Boris Krizmanić

Črn bel, črn bel ščurići popijevljeju, v trsju grojzdje dozrijeva.

V meni se nekaj budi - približava se berba grojzdja. No nije to samo moja berba, v mojem trsju v Kamešaku iznad mojeg lejpog sela Sopota, to je i berba mojega srca v Pregradi.

V Pregradi je i sve počelo prije trideset i osam lejt gde su se ondašnji ljudi zmislili da bi nekaj trebalo napraviti za naš lejpi pregrački kraj. Ideja je bila da ak već mamo Martinje i Vincekovo, da ajmo napraviti i berbu grojzdja.

Pripala mi je čast da vam i ja nekaj o tome napišem kao jedan od berača grojzdja, u kontuitetu od dvadeset let.

Eto, moja ekipa Mateja, Jelena, Lucija, Alen, Josip, Borna, Tibor, Dino, Filip, Fila mali, Siniša i moji neizostavni kumići Ponda i Hrvoje, ove smo godine pohodili berbu grojzdja po dvadest i prvi put.

Sve je počelo u Sopotu kada se pokojni Milča Kolarčov 1981. godine odvažil pojti na poziv ondašnjih turističkih djelatnika u povorku berača, a ja sam kakti svako seosko dejte to pažljivo glejdal i upijal svaki detalj. V ono vreme se je hodilo u berbu s kravama, drvenim vozima na kojim su bili drveni kotači okovani sa želeljznim obručima da bi duže trajali.

Moram spomenuti da je uz dedu Milču bila i tu neizostavna sneha Ivana i sin Josip zvani Pipac koji su nam i dan danas velika podrška.

Voz se mora posebno okititi, a uz to ide sve kaj je vezano za berbu grojzdja: berači, brentarne i berače. Tuj se najdeju na vozu drvena bačva, podškafjak, lakavnica, brenta, vedrica drepši i sam ne znam kaj sve ne. Tuj je kukuruznica da se moreju krave nahraniti, tuj su lejpe rože da se morejo vrijedne beračice zavoditi, ma tuj je sve kaj veselom srcu godi.

Tuj je i lampaš koji mora biti pun petrolima i diftung mora biti ispravan jer tko zna kad se bumo po noči vrnuli doma.

Jelo... To pa je neizostavni dio cele priče. Domača pečena kokoš, svinska pečenka, suha dimljena šunka, špek... Pa ide domača zlevanka, bučnica, sirovi štrudlin, ... I mamina povijanjka zelovjača. Zelovjača je starinsko jelo koje moja mama speče specijalno za tu prigodu, a sastoji se od zelja pomešanog s orehima povijeno v domače tejsto, pa sve skup pečeno u zemlejnom teneru na zelovjoj perini. Kruh se mora meti, danas je dobar i pekovski, no mi još njegujemo starinsku navadu pa imamo kuruzni, pečen v krušni peči.

Dosta smo se falili, sad malo o povijesti mojeg pohoda u berbu grojzdja vPregradu.

Kak sam več napomenil, počeli smo s obitelji Kolarec. Ja sam, gde smo krenuli, prvo bil samo berač, pa brentaron, a gde je naša Ivana rodila sina Alena, preuzel sam organizaciju oko sudjelovanja sopočkih kola na Berbi grojzdja v Pregradi. Prvo se hodilo s kravama, pa konjima, no krave su se počele pujati, a konji su postali zbicni pa nema druge - gremo s traktorima.

Jedno vreme su i traktori bili dobri, no to se meni nije dopalo, pa sam dokinul traktore. Polako smo uveli i narodne nošnje koje su ponos našega kraja.

Deca su naša važna karika i bez njih neznam kak bi se šlo v Pregradu v berbu grojzdja. Oni su naši stalni sudionici berbe i svaki me put sve više nadahnuju da ne prekinemo tak lejpu tradiciju. Posebno me veseli kada nam gotovo uvijek naši ljudi daju svoju decu na naš voz, a oni su svi oblečeni v narodne nošnje koje su im šivale njihove mame, bake, tete i kaj ti ga ja znam gdo. A deca gde se posednu na drveni voz s drvenimi kotačima, i gde kočijaš pokrene kola koji je to vrisak! Deci je to ludnica, a meni suza od veselja niz lice krene...

Ščuriči ščuraju grojzdje dozrijevaju škripleju preše slatki mošt curi.Slatki mošt je s pipe potekel a Ivica je veselo rekel:
Bok nek poživi sve Zagorce, nek se zbliže nek se zbrate u slavu i čast Hrvatskog naroda.

Arhiva

Reklama
Martinko - 150x600