Pregrada.info - nezavisni pregradski portal

Puolek samega ruba ceste ke od Pregrade pelja prema Humu, dervena, buoga, stara hiža z malimi obluočeki. Med hižuj i asvaltam, po kerem šibaju auti i kamijuoni, nema ni dva metre. Od vrat se spušaju tri štienge ot cielega, pluosnatega kamena. Na tem jenem kamenu, na nekakvi cuti, sela si je stara, pogjena, kak i hiža ober je i zadje dneve broji, babica.

Či se čovek ne žuri, voziti se po Zagorju i ljukati malu lievu, malu diesnu, sikak i malu napret, more biti liepu za sakega šofera. Tak si i ja rad posvestim da su tuj,  oko mene, moja Toscana i Calabria, moja Istra i moji Kornati. Tuj je nie, zbiljam liepi komaček Zemlje, kakvega si ljudi z bielega svieta, posebnu z velikih gradaf, čeju bar jen krat h životu posetiti, dotekniti, podišati i vidati. Tuj je i moj je.

Pretilet je, dva dni padal je dež, a onda je došlu jutru, vedru i bistru kaj vuoda na zvirku. Ftice ne znaju kaj bi i kak bi lepše zafalile na toplemu suncu, popievljeju fist i liepu. Sel sam se h auto, otper šajbe i polahku se zaputil na sever, h Rogatec, kam su me tie dien peljali kotači.

I zbilja, či se čovek ne žuri, kak sam rekal, keri krat dobiš jaku jeftinu izložbu lepote, keri krat ti dojde i besplatna psihoterapija, a istu tak, moreš za badaf dobiti jenu specijalnu brenzu, kera ti pomore ka se čes svoje dneve ne prepeljaš kaj da voziš rally.

(I onda bi se čudil  – Kaj je tuo? Cilj? Pa, nemre biti!, a drugi bi ti mudru poviedali – Jebiga!)

Tie dien sam za badaf duobil baš takvu, specijalnu brenzu. Nič posebnu. Či se peljaš 35 na vuru, tuo nije hitru, ali ipak se peljaš i puolek jene točke prejdeš h jenem kračem vremenu. Na tem putu čakala je stara hiža i pred juj stara gazdarica. Bila je drobna, miela je černu kiklju, a odspuod sam vidal nakve papuče ke sma mi znali zvati – mertviečke. Miela je rubec na glavi, malu ličeku med jim i ruke složene na kolienaf, kak da Boga moli. Tuo je bilu se kaj sam vidal. Još samu, činilu mi se je da sam z jenim okam, na jujninem licu, pod očima,  vidal nekakvu sveklobu. Odmah sam onda pomislil da se marti plače, ali nij bilu nemoguče da je nekaj drugu na stvari. Kakvi zaštuopani suzni kanaleki, uočna mrena, marti si je lice namazala z Niviejuj, a marti je malu priet fiži riezala ljuk za ajngemahtec…

Kak got bilu, nič o ji niesam znal niti znam zde, ali sam ju ipak nekak dobru, dobru zapamtil.

Ne more se zmeriti, deti na kup i prikazati ot perve do zadje, kaj je se jenega čoveka znašlu h životu. Tuo niti jena osoba, ni za druge niti za sebe, ne more i kužim jas tuo. Ali, da sam ju mel na glavi, skinil bi kapu pred tuj ženskuj. Da niesam deržal volan, zapljeskal bi ji!  

Za cieli jujnin život, ot početka, letu za letam, čes se muke, veselja i obične dneve, do zadjega.

Nekak, ne znam kak, hupam si misliti da je na tie štiengi sediela i radi mene. Da je puolek sega, Buog zna čega, kaj je hčinila h svojemu življeju, još jen mali ali važen posal miela. Sesti se pred hižu i tuj,  još malu, biti.

Nijbi rad klel. Nijbi htel ka bi me dieca posljušali pa se poklje zgovarali da kuneju zatu ka su tak čuli starije. Niti nema koristi, niti je liepu čuti, ali vrak me stvoril či bum igdar vuozil rally!

Či bum več duobil zgoditak i sam dočakal nekakvu štiengu ili klupicu pred hižuj, do tam se čem peljati polahku. Nijbi rad dojti kraju i komaj onda primetiti da je cajta bilu, samu mi je nekak čudnu, čes perste, šmugnil i hvušal.

Veliju da i na vura ke je stala, dva krat na dien kaže točnu vrieme, korisna je. Negdu je tuo primetil.

Kak pa tek na ke ide!!? Samu polahku pa sigurnu…

Pored samoga ruba ceste koja od Pregrade ide prema Humu, drvena, sirota, stara kuća s malim prozorima. Između kuće i asfalta, po kojem jure automobili i kamioni, nema ni dva metra. Od vrata spuštaju se stepenice od cijela, plosnata kamena. Na jednom od tih kamena, na nekakvoj krpi, sjela je stara, pognuta, kao i kuća iznad nje i broji zadnje dane, baka.

Ako se čovjeku ne žuri, voziti kroz Zagorje i gledati malo lijevo, malo desno, svakako i malo ispred sebe, može biti lijepo svakome vozaču. Tako i ja rado sebi posvijestim da su ovdje, oko mene, moja Toscana i Calabria, moja Istra i moji Kornati. Ovdje je onaj, zaista lijep komadićak Zemlje, kakvoga  ljudi iz bijeloga svijeta, posebno iz velikih gradova, žele bar jednom u životu posjetiti, dotaknuti, pomirisati i vidjeti. Ovdje je i moj je.

Proljeće je, dva je dana padala kiša, a zatim je došlo jutro, vedro i bistro kao voda u izvoru. Ptice ne znaju što bi i kako bi ljepše zahvalile na toplome suncu, pjevaju snažno i lijepo. Sjeo sam u automobil, otvorio prozore i polako se uputio na sjever, u  Rogatec, kamo su me toga dana vozili kotači.

I zaista, ako se čovjeku ne žuri, kao što sam rekao, nekad ćeš dobiti vrlo jeftinu izložbu ljepote, nekada ti dođe besplatna psihoterapija, a isto tako, možeš besplatno dobiti jednu posebnu kočnicu, koja ti pomogne da kroz svoje dane ne voziš rally.

(I tada bi se čudio – Što je to? Cilj? Ma, ne može biti!, a drugi bi ti mudro odgovarali – Jebiga!)

Toga dana sam besplatno dobio baš takvu, unikatnu kočnicu. Ništa posebno. Ako voziš 35 na sat, to nije brzo, ali ipak ideš i pored jedne točke prođeš u jednom kraćem vremenu. Na tome putu čekala je stara kuća, a ispred nje domaćica. Bila je sitna, imala je crnu suknju, a ispod sam vidio onakve papuče koje smo mi znali zvati – mrtvačke. Imala je rubac na glavi, malo lice u njemu i ruke spremljene na koljenima, kao da se moli Bogu. To je bilo sve što sam vidio. I još samo, učinilo mi se da sam jednim okom, na njenom licu, pod očima, vidio sjaj. Tada sam pomislio da je moguće kako plače, ali nije bilo nemoguće da je nešto drugo u pitanju. Možda začepljeni suzni kanalići, očna mrena, možda je lice namazala Niveom, a možda je upravo izašla iz kuhinje gdje je rezala luk za ajngemaht.

Kako bilo, o njoj nisam znao ništa, niti sada znam, ali sam je ipak nekako dobro, dobro zapamtio.

Ne može se izmjeriti, staviti na hrpu i prikazati od prve do zadnje, što je sve jednog čovjeka snašlo u životu. Niti jedna osoba to ne može, ni za sebe niti za druge i ja to dobro razumijem. Ali, da sam je imao na glavi, skinuo bih kapu pred tom ženom.  Da nisam držao volan, zapljeskao bih joj!

Za čitav njen život, od početka, godinu za godinom, kroz muke, veselja i obične dane, do zadnjega.

Nekako, ne znam kako, usuđujem se misliti da je na toj stepenici sjedila i zbog mene. Da je pored svega, Bog zna čega, što je činila u svojemu življenju, imala još jedan mali, ali važan posao. Sjesti  pred kuću i ovdje , još malo, biti.

Ne bih htio psovati. Ne želim da me slušaju djeca i poslije se izgovaraju da psuju zato jer su tako čuli starije. Nema od toga koristi i nije lijepo čuti, ali odnio me vrag ako ikad budem vozio rally!

Ako i dobijem zgoditak i dočekam negdje nekakvu stepenicu ili malu klupu pred kućom, do tamo želim voziti sporo. Ne bih želio doći do kraja i tek onda primijetiti da je vremena bilo, samo mi je nekako čudno, kroz prste šmugnulo i pobjeglo.

Kažu da i ona ura koja je stala i ne ide, dva puta dnevno pokazuje točno vrijeme, korisna je. Netko je to vidio.

A što je tek s onom koja je ispravna i ide!!? Samo polako pa sigurno…