Pregrada.info - nezavisni pregradski portal

Šupa je bila niska zidanica. Imala je ulaz od strane kuće, ali se kroz nju, pa kroz sljedeću prostoriju sa kokošinjcem i svinjcem ulazilo u sušu i dalje do štale, po suhu, jer je sve bilo natkriveno. Odmah od ulaza, pod u šupi bio je betoniran, ali samo uski dio, pružen prema drugim vratima. Na tom betonu bio je mlin. Kad je od mog djeda dobio stare žermlje s dva uščuvana kamena i negdje nabavio kutne zupčanike, otac je zamislio da će konstruirati mlin drugačiji od svih drugih, kakvih je bilo u okolici. Svi su, naime, imali pogon s uspravljenog elektromotora, a on je htio napraviti pogon s ležećeg. Govorio je kako mu je baš to pravi izazov. Po snažan jednofazni motor autobusom je išao u Celje i tamo ga platio prilično skupo. Kad je završio svoje djelo, morao je odgoditi veselje jer je gornji kamen bio prelagan za prijenos koji je napravio pa je prilikom vrtnje izgledalo kao da će se sve razletjeti. Tada je ipak nadogradio taj, gornji kamen betonom i njegovo je djelo bilo spremno za rad. Nije pritom bio važan izgled i to što su kameni bili smješteni u unutrašnjosti starog, povećeg, crvenog lonca. Mlin je davao brašno od kukuruza i pšenice i to finoće kakvu si poželio, ovisno o podizanju ili spuštanju gornjeg kamena.                                                                                                                                  

Ostatak naše šupe, oko dvije trećine, bio je prekriven nabijenom zemljom. U jednome kutu bio je kotao u kojemu se kuhala hrana za svinje. Ostatak je služio za odlaganje drva, a bila je tu i jedna velika klada za cijepanje na kojoj je uvijek bila manja sjekira. Šupa je služila i kao klaonica. U njoj je, pod više ili manje oštrim nožem, u rukama moje majke, život izgubio neznani, ali svakako poveliki broj pripadnika pernatog naroda. Klalo se obično u nedjelju ujutro jer toga dana je obično bilo meso na jelovniku. Najprije se tada, ujutro, ispekla ustajala krv s jetrom, sve isprženo s lukom i na kraju jajima. Majka je znala reći kako ponekad razmišlja o tome, je li na nebeskom Sudu poželjno sa sobom donijeti tolika ubojstva. Znali smo ipak, kako u svemu nema nimalo obijesti pa su i naša i njezina savjest mirnije disale.                                                                                                                                         

Pred zimu, u šupi je uvijek bila veća količina drva spremljenog za ogrjev. Kada se k nama uselila obitelj štakora, organizirali su oni svoj dom, upravo ispod te velike hrpe, iskopavši potrebne kanale, izbe, ulaze i prolaze.                                                                                                                                                           

-Tako dobro mjesto!                                                                                                                                       
- Da!                                                                                                                                                                  
- Sviđa mi se.                                                                                                                                                            
- I meni se sviđa!                                                                                                                                                    

Mislim da su tako nekako govorili među sobom. Ispod mlina nalazili su ostatke brašna i mekinja, ispred kokošinjca uvijek se našlo poneko zrno kukuruza, koje je perad previdjela, a tek u svinjcu! Tamo je bilo blagovanja, gozbe i slavlja od večeri do jutra. U kutovima svinjske kopanje - drvene, niske, četvrtaste posude, ostajalo je svinjskog napoja, ali i ostataka ljudske prehrane. Sve finije od finijeg. Na početku, štakori su bili plašljivi i vrlo oprezni. Prošli su tjedni, a možda i mjeseci, dok netko nije krajičkom oka ugledao brzi prijelaz u tamnom kutu prostorije. Najprije čak nitko nije ozbiljno doživljavao useljenje glodavih podstanara. Ipak, kako su novi dom i uvjeti za život obećavali, pretpostavljam da su se štakorica i njezin partner uhvatili roditeljskog posla kako bi nesebično produžili vrstu. Ta je nesebičnost sve zakomplicirala. Rodila su se djeca, a ubrzo potom vjerojatno i unuci. Nastala je gužva. Buntovni mladi nisu željeli slušati savjete odraslih  o pažljivom kretanju, o predostrožnosti prema ljudima, o skrivanju danju, pa onda možeš u mraku kako ti je volja. Tako je sve pošlo naopako. Nije to više bio krajičak oka. Njuškama su izvirivali ispod naslaganih cjepanica, zalijetali se iz svinjca kroz rupu za gnojnicu, prelazili dvorište.                                                                          

– H šupi mama štakare! Treba nekaj poduzeti!                                                                                     
Majka je skoro uvijek cijepala za prvo jutarnje loženje vatre, mljela i bila glavni upravitelj na mlinu, kuhala za svinje i iz kotla uzimala napoj, klala i svakako najviše ulazila u šupu pa je i prva primijetila novu obitelj i njihovu brojnost. Rečenica: "Treba nekaj poduzeti!", bila je onaj klasični vapaj žene, koji zapravo govori da bi od svega obilja poslova koje obavlja žena u seoskom domaćinstvu, neki od njih, po logici stvari ipak trebali pripasti u odjeljak za muške. I, javio se muškarac.                                                
- Jas bum tuo riešil!"                                                                                                                                                  

Glava obitelji je imao ideju. Jedno popodne trebalo mu je da ju pretvori u stvarnost. Bila je to niska, pola metra dugačka kutija s drvenim dnom, prozračna, obučena finom žičanom mrežom, s malim vratima na jednoj strani. Vrata su bila zatvorena oprugom, na njima je bio pričvršćen drveni produžetak  koji se pak zapinjao na suprotnoj strani malog kaveza o savijenu žicu, na čiju se donju stranu, unutar kaveza, trebalo pričvrstiti malo slanine kao mamac. Predstavljena nam je štakorlovka. Savršena klopka.        

Otac je svakako bio humanist, ali u ovom slučaju i animalist. Čovjek koji cijeni i poštuje životinje. Nisu u obzir dolazile razne otrovne pšenice kojima bi se potrovali nedužni stvorovi, zračna puška niti išta slično ili nasilno. Štakorlovka je izmišljena tako da štakora ulovi živa i neozlijeđena. Već drugog jutra imali smo ulov – štakora koji je nasjeo na fini miris domaćega špeka. Čim je zagrizao u zalogaj, pomaknula se žica na kojoj su bila pričvršćena vratašca i on je ostao zarobljen. Izašli smo pred kuću pogledati preplašenog mališana koji se panično okretao u žičanoj zamci, pokušavajući pobjeći ili barem se sakriti pred strašnim, prijetećim ljudima. Ali, nije se trebao plašiti. Otac je, doduše, stajao pobjedonosno i ponosno sa svojim uspjehom u rukama, ali nije u tome bilo ni trunke osvetoljubivosti ili zle krvi. Od nas, ukućana, padali su prijedlozi o tome kako skončati život štakoru. Majka je predložila da se isti probode vilama kroz mrežu i zakopa. Netko od nas već je pozvao mačke i predlagao da se štakor pusti na sred dvorišta, ravno u panđe i usta naših mačaka, drugi je krenuo odvezati psa. Ipak, otac je samo odmahnuo rukom. On je već znao što će i kako. Obuo je gumene čizme i sa živim štakorom pod rukama prešao cestu, potok, zatim njivu i tamo, na livadi, jednostavno ga pustio na slobodu. Majka se ljutila na to jer je tvrdila da će se štakor vratiti doma čak i prije svojega dobročinitelja. Tako su se već prvoga dana oko toga dobro posvađali. Uslijedila je noć, pa jutro i novi ulov. I ponovo sloboda za utamničenika, na našem polju, ni stotinu metara od kuće. Naprava je bila doista dobro smišljena. Mislili smo kako ćemo uskoro izvojevati pobjedu i riješiti se nezvanih gostiju. Svi smo bili uvjereni u to. Svi, osim majke. A onako, kako je on svojom tvrdoglavošću znao nju izluđivati, znala je i ona njega dovesti u neko sasvim nerazumno stanje.                                                       

Lov na štakore u našoj šupi potrajao je, s ponekim jutrom bez ulova, više od mjesec dana. Otac je, kao po radnom nalogu, obuvao čizme i ulovljene nosio u slobodu, a majku je to tjeralo u bijes.            

Djeca nikad ne čuju sve roditeljske razgovore, ali nije nam to bilo ni potrebno. Vidjelo se da je odnos ohlađen i da se otresaju jedno na drugo. Najgora stvar je bila ta što štakora doista nije bilo ništa manje. Znali smo čuti majčin uzaludni apel.                  

- Daj ga mačkam, kaj ga nosiš na puolje!? Tega istega si nuosil več prekhčere!                                     
Već smo polako prestajali obraćati pozornost na napetosti između roditelja i na jutarnje procedure kad sam u rano jutro čuo majku kako viče.                                                                                                        
– Vrak te stvoril, pa ne z balticuj!                                                                                                                    
Zatim očevo dozivanje. Zvao je mačke.          
– Mujc, muuujc!
Pod ženinim pritiskom i jadom pred samim sobom jer, eto, već mjesec i pol on rješava problem bez uspjeha, u stanju rastrojenosti uzima štakora iz kaveza za rep i na velikoj kladi, na sredini šupe, cijepa nesretnika na pola.                                                                                                                                                  
- A,kak da jenega štakora dam dvem mačkam!?!
Tako je glasno govorio majci, dok su mačke grabile posluženo meso.                                                                

Da bi opstao humanizam stradao je animalizam, iste večeri kad su i otac i majka, zajedno s braćom, u velikoj akciji iz šupe izvadili sva drva, jednu po jednu cjepanicu, kroz vrata zatvorena u donjoj polovici, tako da bijega za naše podstanare nije moglo biti. Mene nisu uključivali jer tada mi je još trebao stolac na kojem sam klečao i kroz prozor gledao kako je u šupi živo i glasno.                                            
– Tuj je još jen!!                                                                                                                                                    
Nisam svjedočio oružju ni broju mrtvih neprijatelja.                                                                                
Poslije je došao očev prijatelj s mandolinom. Otac je svirao brač, brat ih je pratio s akordima na gitari pa je glasna svečanost čudnom lakoćom prekrila sve nevolje, svu žuč i onu krv na sjekirici. Žice su pjevale višeglasno. U stankama se čulo pucketanje iz štednjaka i razgovor ljudi dobre volje. Iz pećnice su zamirisali štrukli, na stolu je bila flaša s vinom iz Gore i potočene čaše, a u šupi je bio potpuni mrak.